logo pregovaracka 27

Преговарачка група 27
животна средина

АКТУЕЛНОСТИ

27
jun
2018

Планирамо да коначну преговарачку позицију за Поглавље 27 припремимо за годину дана, а да преговоре са Европском унијом (ЕУ) започнемо до краја 2019. године. Не желимо да улепшавамо стварност, јер само тако можемо у преговорима да добијемо реалне рокове да урадимо све што је неопходно, каже у интервјуу за Balkan Green Energy News Иван Карић, државни секретар у Министарству заштите животне средине и председник Преговарачке групе 27. Он је говорио и о почетку припреме специфичног плана имплементације (DSIP) за Директиву о индустријским емисијама ЕУ, о томе где ћемо морати да донесемо најтеже одуке у преговорима, али и шта Министарство очекује од новог министра финансија.

Drzavni skretar Ivan Karic o Pregovarackoj poziciji
Где ћемо у току припреме преговарачке позиције морати да донесемо најтеже одлуке?

Код индустријских директива, посебно везано за емисије из индустријских постројења, и прилагођавања привреде новим условима које прописује европско законодавство. Ту је сектор енергетике, металска индустрија, прехрамбена, прерађивачка, велике фарме… Пре два месеца са Центром за чистије производње Технолошко-металуршког факултета у Београду започели смо припрему специфичног плана имплементације Директиве о индустријском емисијама. Сврха овог документа је дефинисање прелазних периода за усклађивање за сваког оператера појединачно, као и дефинисање потребних финансијских улагања за испуњење ових обавеза и биће основа за преговарање прелазних рокова за индустрију.

Разговарамо са сваком компанијом која мора да има интегрисану дозволу (IPPC) о томе које рокове могу да испоштују да бисмо се усагласили са европским директивама, као и колика улагања су потребна.
Усклађивање се односи на примену најбољих доступних техника и достизање граничних вредности емисија повезаних са истим. Преговарачки тим за Поглавље 27 ће у преговорима имати задатак да у име индустрије преговара о датумима потребним да се поједини оператери, након приступања ЕУ, ускладе са најбољим доступним техникама и достигну одговарајуће стандарде. Да би се прелазни рокови добили, морају постојати јасни и недвосмислени аргументи за њихово тражење. Разговарамо са сваком компанијом која мора да има интегрисану дозволу (IPPC) о томе које рокове могу да испоштују да бисмо се усагласили са европским директивама, као и колика улагања су потребна.
Не смемо да дођемо у ситуацију да плаћамо пенале или да поједина постројење треба да буду затворена јер нисмо испунили стандарде у роковима, који ће се коначно дефинисати током самих преговора.

Ту вероватно желите да избегнете грешке, које се стално спомињу. Које су то грешке?

Велика обећања и кратки рокови. Привреда је најосетљивија, утиче на велики број људи. Разговарамо са великим компанијама, као што су Нафтна индустрија Србије, Електропривреда Србије, Рударско-топионичарски басен “Бор”, али и са мањим фирмама…

И шта кажу?

Један део већ има или спрема планове јер је то у њиховом интересу, да што пре крену са прилагођавањима, да би уласком у ЕУ били конкурентни и могли да продају своју робу. Покушавамо заједно да проценимо који су реални рокови, да не бисмо били у ситуацији Бугарске или Румуније које плаћају пенале, или Словеније која је морала да затвори рафинерију нафте јер није добро проценила и испреговарала прелазне рокове. Прво правило које смо зацртали када смо преузели овај ресор је да нема улепшавања реалности, само тако можемо да добијемо реалне рокове. Многи су хтели да се прикажу лепшим него што јесу, па нису имали довољно новца, нити времена, да ураде све што је потребно.

Каква је структура финансирања код индустријских директива?

Нема субвенција за оно што ради на економским принципима јер ће те фирме улагањима остварити уштеде и бити конкурентнији на светском тржишту. Важно је да на овај начин постајемо део економске заједнице у којој важи правило да ресурсе не можете да користите неограничено, и да постоји, о томе се мало прича код нас, а и неолиберални економисти га заборављају, вредност природног капитала. Наравно да здравље нема цену, али финансијски све може да се прерачуна, и дани на боловању, и трошкови због лекова и прегледа, и смањен животни век, све као последица квалитета животне средине.
Прво правило које смо зацртали када смо преузели овај ресор је да нема улепшавања реалности, само тако можемо да добијемо реалне рокове
Повећањем улагања у екологију би се смањио трошак здравства, на пример. Прећишћавање отпадних вода би могло да отвори нове економске могућности коришћења муља, ту је и пепео из термоелектрана и отпад са депонија. А, у исто време не трошимо природне ресурсе, што је још један бенефит. Све то је део циркуларне економије, која пропагира поновно коришћење материјала.

Све те рачунице би требало да нам помогну да направимо што бољу преговарачку позицију. Србија је 5. јуна послала Нацрт преговарачке позиције Европској комисији (ЕК) на неформалне консултације. Шта су најважнији елементи Нацрта?

У Нацрту смо највише пажње посветили транспозицији легислативе и двема најтежим областима – управљању отпадом и управљању отпадним водама. То су и две најскупље области, процена је да ће нас то коштати око 6,4 милијарде евра. Немамо још све специфичне планове имплементације довршене, али највећи део је при крају.
Говоримо о сценарију који се протеже чак до 2040. године
У претходном периоду сувише смо причали о преговарачкој позицији, а нова еколошка администрација сматра да овај процес мора да буде пажљивије припреман. Кад будемо имали све специфичне планове, кад будемо знали колико нам је новца ЕУ на располагању, колико има нашег новца у Зеленом или фонду за воде, моћи ћемо прецизније да испланирамо рокове за испуњење наших обавеза према ЕУ, онда ћемо бити спремни да предамо преговарачку позицију.

Разлог за спорији ритам је жеља да се избегну грешке?

Да. Радимо тренутно на осам специфичних планова, најкомпликованијих и најскупљих, од укупно 24. Њихова припрема је и припрема за коришћење новца који ће бити на располагању. Покрива се широка област која није у надлежности само Министарства, већ и других. Говоримо о сценарију који се протеже чак до 2040. године.

Да ли је сада неопходна политичка одлука о тим крупном питањима?

Министарство припрема специфичне планове имплементације који ће представљати потпору преговарачкој позицији. У њима ће бити детаљно приказане мере које треба предузети, финансијске процене, а, надамо се, да ћемо уз помоћ Министарства финансија моћи да предвидимо изворе финансирање за сва потребна средства у наредних 25 година. Наравно, на крају ће преговарачку позицију морати да усвоји Влада Србије и Народна скупштина.

Када би могла да буде дефинисана коначна преговарачка позиција, а када да се отворе преговори?

Специфичне планове имплементације за воде и отпад планирамо да завршимо у наредних неколико месеци, а за индустријску директиву до краја године. План је да преговарачка позиција буде спремна за годину дана – шта морамо да урадимо, колико новца је потребно и у којим роковима. Онда од ЕУ зависи када ће бити отворено Поглавље 27, али мислимо да би то могло да буде до краја 2019.

Какве коментаре ЕК на Нацрт очекујете?

У  Бриселу је 12. и 13. јуна одржан састанак Пододбора за транспорт, енергетику, животну средину, климатске промене и регионални развој где смо разговарали о Нацрту. Утисак са тих разговора је да је посао са стручног аспекта добро и брижљиво планиран, а пропусти, на жалост, не зависе само од нас.

А, који су то пропусти?

То је оно исто што често говори министар Горан Триван, непостојање јасног финансијског оквира за заштиту животне средине. Три замерке ЕК на разговорима у Бриселу су биле независно финансирање, нормално функционисање Зеленог фонда и мањак стручњака у еколошкој администрацији Владе Србије, а такође и на нивоу општина.

Како могу да се реше ти финансијски проблеми?

Очекујемо да се после промене у Министарству финансија нешто деси. Европска комисија нам је сугерисала да се у наредних неколико месеци одржи састанак представника два министарства и ЕК, како би се дефинисало како наставити финансирање заштите животне средине и функционисање Зеленог фонда. Домаћим прописима су већ преузети неки европски стандарди, па је један од главних принципа загађивач плаћа, али очекује се да та средстава буду наменски трошена.
Очекујемо да се после промене у Министарству финансија нешто деси
Сугестија ЕУ је да новац намењен екологији мора за то и бити потрошен, а код нас се то не дешава. Од око 11 милијарди динара прикупљених на име еколошких такси, само половина иде за екологију. ЕУ ће нас питати: Ако хоћете да добијете новац од нас, да видимо како трошите ваш новац намењен заштити животне средине.

Како објаснити јавности да заштита животне средине није трошак, већ прилика и за покретање зелених инвестиција?

Реч је озбиљним пројектима који трају по неколико година, неки чак двадесетак. Истина је да је то велики трошак, али се отварају велике могућности кроз нове потребе за инфраструктурним радовима, унапређењем знања, израду пројеката, консалтинг и друге пратеће услуге у области заштите животне средине, што све може да допринесе отварању нових радних места.
Можда је најлакше то објаснити на примеру отпада. Имате један ресусрс који завршава на депонији, без могућности да се од њега нешто уради. Данас се говори о отпаду као сировини, то је суштина циркуларне или кружне економије, где уз мало напора на примарној сепарацији можете опет да искористите папир, картон, ПЕТ амбалажу, алуминијум…

Како ће се правити финансијска конструкција за, на пример, тих 6,4 милијарди које спомињете за улагања у отпад и отпадне воде?

Узимајући у обзир искуства других земаља, око 50 одсто би могла да обезбеди ЕУ, око 30 одсто ми, а остатак из кредита. У првом буџетском периоду од седам година, од када уђемо у ЕУ, можемо да рачунамо на 1,3 милијарде евра. Наша претпоставка је да из ИПА фондова од 2021. до 2024. можемо да очекујемо 50 милиона евра годишње, али да бисмо то искористили потребно је да припремимо техничку документацију, пројекте, пре свега, у области отпада и отпадних вода.
Из ИПА фондова од 2021. до 2024. можемо да очекујемо 50 милиона евра, али да бисмо то искористили потребно је да припремимо документацију.

Шта ће у процесу подизања квалитета животне средине у Србији и достизања стандарда ЕУ бити већи проблем – промена свести грађана и привреде или новац за потребна улагања?

Обе ствари су подједнако важне, овог тренутка нам се чини да су финансије важније, али и оно што је, годинама уназад, Србија започела кроз образовни програм на дуги рок ће дати резултат. Деца опомињу родитеље да затворе чесму док се брију или док перу зубе или да ђубре мора да се нађе на правом месту. Када та деца одрасту и буду доносиоци одлука у компанијама тешко да ће одлучити да буре отпада закопају на некој њиви. Без новца нема стварања нове вредности, радних места и великих градилишта, а без образовања нема људи који су свесни да то не раде само због финансијског аспекта, него и због здравља, животне средине и целе планете.